promocija romana Jelene Đurović "30. februar"
Јелена је рођена у грађанској породици, јеврејско-црногорског порекла. Кћерка је Вукашина Ђуровића, успешног адвоката који је 1983. погинуо у саобраћајној несрећи, и Светлане Давидовац. Њена мајка Светлана и бака Хелена Шкарда су током Јелениног одрастања држале једину рукавичарску радњу у Београду, занат који је бака усавршила после доласка породице у Србију, почетком 20. века. Тетка Јеленине прабаке Серафине била је Лотика „Лоти“ Цилермајер,[тражи се извор од 09. 2011.] јунакиња романа "На Дрини ћуприја", Иве Андрића, добитника Нобелове награде за књижевност 1961. Лотикина и Серафинина породица је у 19. веку дошла из Кракова у Вишеград, да би се по избијању економске кризе почетком 20. века, један њен део преселио у Београд. Очева фамилија потиче из села Вуковци, у долини Зете, околина Титограда (данашнња Подгорица). И баба и деда по очевој страни су били партизани у НОБ-у, што је заинтересовало Јелену за историју овог покрета. Такође, и мајчин део фамилије подржавао је предратну комунистичку партију, али чињеница да нико није био члан СК после Другог светског рата узрокује да породица буде приморана да прода неколико радњи и имање у центру Београда. Због мешовитог порекла, за себе тврди да је „југословенка“.
Јелена је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, одсек Позоришна и радио продукција, и средином деведесетих ради на неколико позоришних пројеката, али од театра убрзо одустаје, првенствено због корупције и непотизма[1][тражи се извор од 09. 2011.] који владају у овој области српске културе. Јеленин дипломски рад „Позорница у сенци вешала“ третирао је програмску политику београдских позоришта за време владавине Слободана Милошевића, а део овог рада публикован је у позоришном часопису „Театрон“. Период бомбардовања проводи живећи у Будимпешти где прави тезе које ће касније постати роман „Краљевство“[2]. Иако се током деведесетих специјализовала за област односа са јавношћу, Јелена силом прилика прихвата ове послове у маркетиншким агенцијама, у којима ради у периоду 2000-2004. Током овог периода завршава и објављује роман „Краљевство“, чији је део објављен и у књизи "Voices from the faultline"[3].
Искуства у српском адвертајзингу и активност на српској политичкој сцени дају јој инспирацију за наредни роман, "30. фебруар", објављен у октобру 2011. године.
По речима ауторке, ово је "љубавна прича о крају света", док је један од рецензената, Димитрије Војнов, написао[4]: "30. фебруар је љубавни роман о људима који су толико уверени у властиту памет да мисле да су изнад љубави; политички роман о властодршцима толико увереним у своју незаменљивост да помисле да су изнад елементарне етике; научнофантастични роман о ванземалјцима који су толико цивилизацијски супериорни да мисле да су изнад српског пркоса. Ово је роман о свима онима које су понекад уништили љубав, правда и Срби."
