Prevod: dr Ksenija Horvat

Režija: Nemanja Ranković

Dramaturg: Matko Botić

Scenograf: Marijana Zorzić Petrović

Kostimograf: Snežana Kovačević

Kompozitor: Miroljub Arandjelović Rasinski

Asistent reditelja: Slobodan Ljubičić

Scenski pokret: Ivica Klemenc

Dizajn zvuka: Nikola Pejović

L I C A

INES DE CASTRO Ivana Pavićević Lazić

PRINC PEDRO/HOR 1 Vahidin Prelić

PACHECO/HOR 2 Nemanja Jovanović

BLANCA/HOR 3 Bojana Zečević

DADILJA/STARA ŽENA/HOR 4 ........ Divna Marić

KRALJ/HOR 5 Slobodan Ljubičić

Tehničko vođstvo :Marijana Zorzić Petrović

Majstor svetla:Filip Marković

Aleksandar Rosić

Majstor scene: Slavoljub Vasić

Ton majstor: Nikola Pejović

Video rad: Milomir Bogdanović

Izrada kostima: Gordana Majdov Marković, Filipa Jovanović, Ostoja Milošević

Šminka: Mirjana Ilić

Slikarski radovi: Radojko Veselinović

Rekviziter: Dragan Dimitrijević

Stolarski radovi: Tomislav Janković

Dekorateri: Mlađen Ćitić

Duško Janković

Organizator: Ljiljana Matić

Kako sam napisao Ines de Castro

Kad sam prvi put pročitao ovu priču, toliko me je strašno uplašila da nisam hteo da je dramatizujem.

Tadašnji umetnički direktor pozorišta Traverse u Edinburghu, koji je od mene naručio tu dramu, uverio me je da ja to mogu. Bilo kako bilo, ostalo mi je vrlo malo vremena da je dovršim, možda oko nedelju dana. Usred ciče zime. Satima bih se šetao šumom kraj svoje kuće. Ekstremni pritisak pod kojim sam radio i ekstremna hladnoća pomogli su mi da pobedim vlastiti otpor prema priči, i ona me je obuzela.

Prethodnog proleća bio sam u Portugalu i video grobnice istinskih Pedra i Ines koje su okrenute tako da na Sudnji Dan, kad ustanu iz svojih grobova, prvo što vide su jedno drugo.

Što se tiče rata i nasilja usred kojih se priča događa, nisam morao nigde da putujem kako bih ih istraživao.

Onda kao i sada, slike rata su stalno oko nas.

Pitanje koje sam sebi postavio onda (te 1989. godine) i koje sebi postavljam i danas je kako to da usred svega toga mi još uvek nastavljamo da živimo i volimo.

Prastaro je to pitanje i ja sam izabrao jedan od najstarijih oblika – klasičnu tragediju - kako bih na njega pokušao da odgovorim.

Nisam pronašao nikakav odgovor.

Ali i dalje se ponosim svojim pokušajem. I evo me još sam tu, dvadeset i dve godine nakon što sam napisao ovu dramu, još uvek živim.

I još uvijek volim. Jo Clifford, Edinburgh, 29. marta 2011.

Nemanja Ranković je rođen 1979. godine u Užicu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Vide Ognjenović. Završetkom postdiplomskih studija stiče zvanje magistra na interdisciplinarnim studijima Univerziteta umetnosti u Beogradu kod mentora Ognjenke Milićević. Nakon toga, postaje najmladji umetnički direktor u Srbiji, Narodnog pozorišta Užice. Započinje proces inovacija što uključuje novi izraz, nove discipline i pristupe u radu, ostvarujući – posle dugih godina kulturne izolacije – kontakte i saradnju sa medjunarodnim institucijama, s ciljem da unapredi ulogu pozorišta kao ustanove u odnosu prema gradu, nacionalnoj sceni i svetu. Upravo s užičkim pozorištem 2007.godine učestvuje na Pozorišnom bijenalu u Veneciji, a iste godine na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije “Joakim Vujić” za predstavu Umetnost i dokolica nagrađen je za najbolju režiju. Kao stipendista Gete Instituta studijski boravio u Hamburgu 2010.godine.

Dr Ksenija Horvat je rođena 1966. godine u Zagrebu, Hrvatska. Nakon studija engleskog jezika i književnosti i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu Sveučilišta uZagrebu, magistrirala je modernu dramu 1995. godine na University College Dublin, Dublin, Irska, a 1999. doktorirala na Queen Margaret University College, Edinburgh, Škotska.Od 2003. godine predaje istoriju svetske drame, savremeno škotsko pozorište, dramaturgiju i dramsko pismo na odseku Drama and Performance, Queen Margaret University, Edinburgh. Objavljuje stručnu literaturu iz područja savremene škotske drame, piše drame i prevodi.