Dramaturg Slavko Milanović

Scenograf Aleksandar Denić

Kostimograf Katarina Grčić Nikolić

Kompozitor Anja Đorđević

Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović

Koreograf Tamara Antonijević

Premijerna podela:

Jergen Tesman, državni stipendista kulturne istorije Aleksandar Đurica

HENRIK IBZEN

Za Šekspira važi da se u svakom trenutku negde u svetu priprema ili izvodi neko od njegovih dela. Postoje pouzdani pokazatelji da Ibzenove drame zauzimaju mesto odmah posle njega. U ovom času, samo prema podacima koji se mogu naći na ibsen.net-u, izvode se 94 njegove predstave – od rodnog Ibzenovog Skijena do San Dijega u SAD, od Rejkjavika do Teherana... Diskusija o Ibzenu, njegovom delu i problemima koje ono otvara, ne prestaje već sto pedeset godina. A počela je već u vreme kad su ta dela nastajala. Da bi ilustrovao polemičku atmosferu koju su izazivale Ibzenove premijere, Ljubiša Rajić navodi primer Nore: „Na pozivnicama za zabave u Kopenhagenu, u vreme dok su trajale najžešće diskusije o ovoj drami, pisalo je da se pozvani umoljavaju da o tome delu ne diskutuju za vreme zabave“. Danas nema zabava na kojima se žestoko polemiše o umetnosti, ali na mnogim tribinama, internet-portalima rasprava o Ibzenu se ne prekida nikada. Literatura o Ibzenu je toliko obimna da može da ispuni čitave biblioteke, i svakodnevno se uvećava za desetine novih tekstova, tako da je praćenje recepcije Ibzena gotovo nesavladiv zadatak. Da bi uvid koliko-toliko bio olakšan, u Ibzenovom godišnjaku se objavljuju pregledi teorijskih i kritičkih rasprava. A zatim pregledi pregleda... „Običnom smrtniku“, kako kaže Rajić, „vremenski i jezički je dostupan samo delić iz tog obilja literature“.

Enciklopedijski sažeto (Britanika): „Ibsen, Henrik (Johan), rođen 20. marta 1828, u Šijenu, Norveška, umro 23. maja 1906. u Kristijaniji (danas Oslo), veliki norveški pisac kraja XIX veka spada među rane moderne autore koji donose veliko uznemirenje, poput Fjodora Dostojevskog, Fridriha Ničea i Vilijema Blejka. Ibzen je pisao o prozaičnim i običnim ljudima, ali je iz njih izmamljivao uvide razorne neposrednosti, velike suptilnosti i povremene odbleske retke lepote. Njegovi zapleti nisu spretno smišljene igre nego odlučni činovi saznanja, u kojima su ličnosti lišene maski i prisiljene da priznaju istinu o sebi, kakva god ona bila. Ibzen gledaoca dovodi u situaciju da sa bolnom ozbiljnošću preispituje moralne osnove svog bića. Tokom druge polovine XIX veka preokrenuo je evropsku scenu od onog što je postala – igračka i zabava za one koji se dosađuju – u ono što je bila nekada davno, u antičkoj Grčkoj – instrument kojim se presuđuje duši“.

Glavna dela: Brand (1866), Per Gint (1867), Stubovi društva (1877), Lutkin dom (komad poznatiji kao Nora, 1879), Aveti (1881), Neprijatelj naroda (1882), Divlja patka (1884), Roszmerholm (1886), Heda Gabler (1890), Džon Gabrijel Borkman (1896), Kad se mi mrtvi probudimo (1899).

SNEŽANA TRIŠIĆ Pozorišnu i radio režiju je diplomirala na FDU u Beogradu (2009) i osvojila Nagradu „Hugo Klajn” za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji. Još tokom studija asistira poznatim rediteljima Lariju Zapiji (Bolest porodice M; Jugoslovensko dramsko pozorište) i Dušanu Jovanoviću (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji; Atelje 212), a već 2007. potpisuje prvu samostalnu režiju (Mozak Afrodizijak; Pozorište „Dadov“), posle čega slede: Porodične priče Biljane Srbljanović (FDU – predstava je učestvovala na Internacionalnom studentskom pozorišnom festivalu Setkani Encounter 2008 u Brnu, u Češkoj, i dobila nagradu za režiju); korežija predstave Zum profil (FIST produkcija, FDU; predstava je učestvovala na Festivalu FAKI u Zagrebu, na festivalu Reu TeuLeu – Les Rencontres Theatrales de Lyon – Lion, Francuska, na festivalu MIST – Manchester International Student Theatre Festival – Mančester, Velika Britanija i na Sterijinom pozorju za mlade); režija predstave Bukovski za šankom, koju je radila po svojoj dramatizaciji i adaptaciji kratkih priča Čarlsa Bukovskog (Teatar levo; predstava je učestvovala na FAPS XII – Festival akademskih pozorišta Srbije – u Novom Sadu i dobila nagrade za najbolju glavnu mušku ulogu i najbolji kostim, zatim na Međunarodnom multimedijalnom festivalu PATOSOFFIRANJE 05 u Smederevu, te na BAP-u – Festival beogradskih amaterskih pozorišta – i dobila nagrade za najbolju sporednu žensku ulogu, najbolji kostim i najbolju muziku, kao i na Festivalu „Apostrof“ u Pragu, Češka), režija predstave Razred Matjaža Zupančiča (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka), diplomska predstava – praizvedba drame Aleksandra Radivojevića Samoudica (Atelje 212 – za koju je dobila Nagradu „Ljubomir-Muci Draškić“), Zoološka priča Edvarda Olbija (Tetar levo), te režija javnog čitanja drame Odron Dore Delbijanko (Narodno pozorište u Beogradu). Kao dobitnik Kenedijeve stipendije učestvovala je na brojnim radionicama u Vašingtonu, Njujorku i Čikagu, 2010.